Еверест зелене чизме

Експедиција на Монт Еверест, освајање највишег снежног врха на свету, је животни сан многих планинара. Љубитељи планинарења желе да стану на врх Монт Евереста барем једном у животу, јер је то врхунац овог прелепог спорта пењања на снежне куполе.

Међутим, није ствар у томе да пењачи који желе да окусе победу на највишој планини на свету увек буду успешни у својим покушајима. Многи од ових планинара са неуништивом љубављу према овом славном врху су такође издахнули на његовој падини, таква је прича о зеленим чизмама са Монт Евереста.

Цеванг Палџор, познат и као Еверестове зелене чизме, један је од најпопуларнијих лешева на Евересту који лежи на главној пењачкој рути. Његов леш на падини планине покреће питања о етици и контроверзном моралу планинарске праксе.

Еверест зелене чизме, које су биле оријентир на падинама Монт Евереста, имају трагичну позадину, страствено срце, љубав према висинама, тежњу да се брине о породици и патриотске разлоге, то је акумулација велике приче која нема срећан крај.

Ко је Еверест Грин Боотс - Цеванг Палџор?

Еверестове зелене чизме, познатији као Цеванг Палџор, рођен је 10. априла 1968. године у малом селу у Индији званом Шакти, одрастао је близу планина и брда, увек је волео висину и узбуђења. Након што је одрастао, придружио се индо-тибетанској граничној полицији, али никада није престао да жуди за снежним врховима.

Тада је добио прилику да учествује у индијској експедицији на Монт Еверест 1996. године , пошто се већ попео на неколико планинских врхова и био је страствени пењач, зелене чизме за Монт Еверест, познате и као Паљор, биле су пажљиво одабране за ову историјску експедицију.

Његова мајка није желела да иде на експедицију на Монт Еверест 1996. године

Експедиција на Монт Еверест 1996. године била је питање части и поноса за индо-тибетанску граничну полицију, и они су бирали само најбоље кандидате за експедицију. Зелене чизме Монт Евереста, познат као Цеванг Палџор, био је млади становник Ладака пун ентузијазма и познат по својој снази и храбрости.

У ствари, вођа експедиције Махендра Синг је лично одабрао Палџора за експедицију управо из тих разлога. Међутим, његова мајка није желела да он иде на ову експедицију. У почетку је индијски планинар крио детаље своје експедиције од породице јер је желео да подели вест тек након успешног покушаја.

Међутим, вест о експедицији на Монт Еверест 1996. године коначно је стигла до ушију његове мајке, Таши Ангмо, и она га је замолила да не иде на ово пењање на планину. Али, Палџор, који је очекивао да ће донети корист својој породици након овог историјског достигнућа, није одустао од своје одлуке.

Паљоров одговор мајци, која га је молила да не иде на тако опасну експедицију, био је

„Морам“

Зелене чизме за Монт Еверест, познатији као Цеванг Палџор, био је уверен да ће успех ове експедиције донети користи породици и да ће их моћи још више издржавати. Али, није ни слутио да ће његово срце испуњено амбицијама и сновима да обезбеди удобност својој породици нестати заједно са њим на опасним падинама планине.

Последња особа која је видела Паљорово лице био је његов зет, Намгјал, који је дошао да га испрати у Делхију пре експедиције на Монт Еверест 1996. године.

Како су умрле зелене чизме Евереста?

Индо-тибетанска гранична полиција током експедиције на Монт Еверест 1996. године укључивала је чланове: начелника полиције Тесванга Паљора, заменика вође Харбхаџана Сигња, Субедара Цеванга Саманлу, Ланснајека Дорџеа Морапа и команданта Махендру Синга.

Био је то судбоносни дан, 10. мај 1996. године, када је индијски експедициони тим инсистирао на освајању врха. Око 5:45 часова, Субедар Цеванг Саманла је радио-везом обавестио вођу експедиције да је експедициони тим, који се састојао од њега, начелника полиције Тесанга Паљора, познатог као „Зелене чизме Евереста“, и Ласнајека Дорџа Морапа, успешно освојио врх планине.

Прво успешно пењање на највиши врх на свету од стране индијског експедиционог тима са северне стране прослављено је у камповима на планини, као и у главном граду, Делхију.

Међутим, док се експедициони тим индо-тибетанске граничне полиције кретао својом силазном рутом ка Кампу IV, смртоносна мећава је погодила више пењачких тимова на планини. 10. мај 1996. године испоставио се као један од најмрачнијих дана у историји планинарења, јер је смртоносна мећава погодила више делова планине, усмртивши 8 планинара и повредивши многе.

Укључујући експедициони тим индо-тибетанске граничне полиције, експедициони тим компаније Adventure Consultant који је предводио Роб Хол, тим компаније Mountain Madness који је предводио Скот Фишер и експедициони тим са Вајане, постали су жртве катастрофалне мећаве тог дана.

Ова смртоносна мећава растерала је пењаче по целој падини и чак заробила многе унутар „зоне смрти на Евересту“ где су издахнули последњи пут. Еверестове зелене чизме, познатији као главни полицајац Тесванг Паљор, био је једна од жртава те разорне мећаве.

Занемаривање правила 2 сата на Евересту

Ако сте и мало упознати са експедицијом на Монт Еверест, онда сте вероватно бар једном чули за правило 2 сата на Евересту. То је апсолутно правило приликом пењања на највиши врх на свету које сваки планинар треба да поштује.

Али, шта је тачно ово правило од 2 сата на Евересту , па док се пењу на врх највишег снежног врха на свету на 8,849 метара из Кампа IV на 7,950 метара, планинари би требало да то ураде пре 2 часова.

У случају да не успеју да се попну на врх до 2 часова, онда би, према правилу, требало да се врате на сигурно и покушају да се попну до врха следећи пут. Генерално постоје два разлога зашто би сваки пењач на експедицији на Монт Еверест требало да се придржава овог правила.

Прво, зона смрти на Евересту је веома ризичан сегмент и једна од најтежих препрека за савладавање у овој експедицији, тако да се пењачима не саветује да буду унутар зоне смрти дуже од 16-18 сати . Ваше тело буквално почиње да се распада унутар зоне смрти на Евересту, полако умирући минут по минут и ћелија по ћелија.

Што се тиче другог разлога, потребно је отприлике 7-9 сати да се стигне до врха, а пењачи се пењу са ограниченим залихама. Дакле, пошто се сати и залихе правилно узимају у обзир узимајући у обзир време пењања, пењање ка врху после 2 часова значи коцкање унутар зоне смрти са ограниченим залихама.

Посебно је опасно ако пењачима понестане залиха кисеоника; неуспех да се врате до кампа у мраку са већ уморним телом и ниским залихама, посебно унутар зоне смрти, значи да је смрт неизбежна.

Тог судбоносног дана, зелене чизме за Монт Еверест, познате и као Паљор, наишле су на сличну ситуацију. Експедициони тим индо-тибетанске граничне полиције касно је кренуо из свог кампа на северној страни, док је већина пењача напустила камп пре 2 сата ујутру, експедиција зелених чизама за Монт Еверест почела је пењање око 3:30 ујутру.

Упркос томе што су били добро информисани о правилу два сата на Евересту, тим у зеленим чизмама са Евереста је наставио да се креће ка врху. Пењачки тим који је касно кренуо знао је да неће стићи до врха током препоручених безбедних сати, али су ипак наставили да се крећу ка врху.

Захтев за инсистирање на врху са вођом експедиционог тима упркос касним сатима

Експедиција тибетанске граничне полиције са северне, тибетанске стране, која је мање снежна од јужне руте са непалске стране, али се сматра знатно тежом од алтернативне руте.

Иако је експедициони тим у зеленим чизмама за Монт Еверест каснио на дан освајања врха, изненађујуће су прешли доста удаљености како би надокнадили касни почетак. Вођа експедиције, пењач индо-тибетанске граничне полиције, Махендра Синг, строго је наложио пењачу да поштује правило од 2 сата на Монт Евересту и да не наставља са пењањем ако заостане између 14:30 и 15:00.

Сви су се у почетку сложили са упутствима, али с обзиром на касни почетак и пређену удаљеност на падинама планине, вођа експедиције у претходном кампу знао је да његов пењачки тим неће стићи до врха у безбедним сатима.

Зато је одлучио да повуче свој експедицијски тим, обустави пењање тог дана и покуша неки други дан. Заменик вође, Харбхаџан Сингх, који се пењао са тројицом ладакшких пењача Тесвангом Палџором, Дорџеом Морапом и Цевангом Саманлом, био је далеко иза пењача.

Док су тројица ладакских пењача, укључујући и оне у зеленим монархистичким чизмама, покушавали да надокнаде кашњење, скоро су оставили заменика вође у снежној прашини. Узимајући у обзир упутства, Харбхаџан Синг је покушао да сигнализира пењачима да се повуку јер се сматрало да није безбедно.

Заменик вође је покушао да сигнализира ладакским пењачима да се повуку, али није јасно да ли нису видели сигнал или су игнорисали гурање ка врху док су се приближавали врху света. С друге стране, Харбхаџан Синг, који је задобио смрзавања током пењања, сишао је у камп јер је било очигледно да тим неће стићи до врха пре 3 часова.

Док су ладакшки пењачи били на својој рути успона, у 3 часова, Субедар Цеванг Саманла је контактирао вођу експедиције Махендру Сингха у предњем кампу тражећи дозволу да наставе са освајањем врха. Међутим, вођа експедиције је, имајући у виду факторе ризика, одбио захтев и наредио пењачком тиму да се спусти у безбедан камп.

Временски услови су полако почели да се погоршавају, али су тројица ладакшких пењача инсистирала на дозволи да се попну на врх јер је сада био на дохват руке. Ипак, вођа експедиције је замолио пењаче да не буду превише самоуверени и да се врате у камп пре заласка сунца.

Али у том тренутку, Субедар Цеванг Саманла је предао радио Еверест зеленим чизмама, познатом као Тесванг Паљор, који је поново затражио од вође експедиције дозволу да се попну на врх планине. И веза је изненада прекинута.

Да ли је то била самитска грозница?

Еуфорија, позната и као „вршинска грозница“, једно је од најопаснијих стања у којем пењаче обузимају јаке емоције како би наставили своју потрагу како се приближавају врху.

Посебно је опасно на највишим врховима света са великим деловима „зоне смрти“. Када их обузме снажна емоција да наставе да се крећу ка врху, планинари су обично познати по томе што занемарују безбедносне проблеме, па чак и превиђају факторе околине јер им се чини да је врх на дохват руке.

Било је неколико таквих инцидената где су пењаче преплавиле емоције на толиком нивоу да су чак превидели веће безбедносне проблеме, нестајање залиха, падање са руте, немогућност кретања због умора итд., што су неке од забрињавајућих последица пењања на високе висине, врхунска грозница.

Упркос наређењу вође експедиције Махендре Синга , његовом јасном упутству да не настављају са освајањем врха после 14:30 до 15:00 часова, и очигледно погоршаним временским условима, тројица ладакшких пењача су наставила да се пењу ка врху планине јер су сматрали да је на дохват руке.

Чланови експедиције индо-тибетанске граничне полиције такође су успели да стигну до врха, урезавши своје име у историју планинарења као чланови првог индијског експедиционог тима који се успешно попео на Монт Еверест са тибетанске стране.

Субедар Цеванг Саманла је контактирао вођу експедиције Махендру Сингха у предњем кампу у 5:45 часова, делећи вест о успешном освајању врха од стране тројице ладакских пењача. Вођа експедиције је поделио срећне вести са Делхијем и прослава је почела у камповима на падинама планине, као и у војним касарнима широм Индије.

Али, изненада су одушевљење и слављенички поклици засенили узнемиреност и бриге када је експедициони тим сазнао да је катастрофална мећава погодила неколико делова планине. А експедициони тим индо-тибетанске граничне полиције изгубио је контакт са тројицом ладакских пењача који су управо успешно освојили највиши врх на свету са тибетанске стране.

Захтев за помоћ јапанском експедиционом тиму

Након што је експедициони тим Индијско-тибетанске граничне полиције изгубио контакт са својим пењачима који су напредовали, укључујући и оне у зеленим чизмама за Монт Еверест, познате као Цеванг Палџор, тим се надао да ће се њихови пењачи безбедно вратити. Ладакски пењачи су такође раније превазишли околности опасне по живот док су служили у снагама.

Ипак, како би повећали шансе за преживљавање, вођа експедиције Махендра Синг је одлучио да затражи помоћ од јапанске експедиције која је била из Фурукаве. Вођа јапанског експедиционог тима, Коџи Јада, на захтев Синга, контактирао је свој напредујући тим у Кампу IV и обавестио их о тренутној ситуацији.

Вођа јапанског експедиционог тима такође је уверио Синга да ће њихови пењачи помоћи у проналажењу и спасавању ладакшких пењача погођених мећавом. Јапански пењачи су напустили Камп IV око 9 сати ујутру након што је мећава престала 11. маја 1996. године.

Међутим, касније је објављено да је јапански тим уочио пале ладакхске пењаче како леже на падини, тешко промрзли, али им нису пружили никакву помоћ. Овај инцидент је касније постао међународно питање где су морал и човечност пењача доведени у питање.

Сваки човек за себе

Можда вам ова ситуација није позната, али у планинарењу је пословица „свако за себе“ сасвим применљива, посебно на великим надморским висинама и опасним падинама. Планинарење је опасан спорт, сваки пењач који се пење на планину разуме да не треба много времена да се ситуација погорша из лошег.

Пењачи такође разумеју да су у случају било какве опасности или ако заостану, препуштени сами себи. Чак и колеге пењачи имају добре намере да помогну палом другу, јер због фактора ризика, ако почну да се брину о палом пењачу и спасавају га без довољне подршке, то значи да и они доводе своје животе у опасност.

Дакле, сваки пењач је потпуно свестан неписаног правила током планинске експедиције. Међутим, када су два јапанска пењача који су напредовали и њихова три шерпа водича за пењање прошли поред ладакшких пењача који су се расули по залеђеним падинама након што је мећава ударила, то је постала сензационална вест.

Напредујући пењачи Ицуки Шигекава и Хироши Ханада, укључујући Дорџа Шерпу и још два Шерпаса из јапанског тима, уочили су напредујуће пењаче из експедиционог тима индо-тибетанске граничне полиције, али уместо да им се побрину, наставили су да се крећу ка врху.

Касније је јапански експедициони тим одржао конференцију за новинаре у Фукуоки где је новинарима рекао да су оптужбе неосноване. Јапански експедициони тим је изјавио да је понудио колико год је могао како би помогао ладакским пењачима погођеним мећавом.

Признали су да су видели неколико пењача близу врха, међутим, према речима напредујућег тима, нису могли да утврде да ли су у невољи или не. Јапанска експедиција је такође истакла да су напредујући пењачи из експедиције индо-тибетанске граничне полиције погинули због непажње тима.

Према речима јапанског експедиционог тима, индијски тим није покушао да спасе своје пењаче који су претходне ноћи били погођени смртоносном мећавом. Према речима саветника индо-тибетанске граничне полиције, двојица пењача из њиховог експедиционог тима могли су бити спасени да су им јапански пењачи помогли.

Зелене чизме за Монт Еверест, познате и као Цеванг Палџор, нису биле међу два пењача раштркана по падинама близу врха 11. маја након што је смртоносна мећава погодила планину.

Тело Еверестових зелених чизама било је изгубљено три године

Након што је катастрофална мећава погодила више делова на падини Монт Евереста 10. маја, двојицу ладакшких пењача су приметили јапански пењачи који су напредовали 11. маја 1996. године. Међутим, тело зелених монтереских чизама, познатих као Цеванг Палџор, нигде није пронађено.

Изгледа да се Паљор, након што се одвојио од тима након што је мећава ударила, склонио у малу пећину унутар зоне смрти на надморској висини од 8,500 метара. Зелене монтере чизме су издахнуле у малој пећини, а зелена планинарска ципела са истакнутим зеленим детаљима вирила је напољу, јасно видљива пењачима који су се пењали на врх планине.

Отуда му је и додељено име „Еверестове зелене чизме“.

Пењачи који су се пењали на врх морали су да прођу кроз овај део планине и често су користили ово чувено леше на Евересту као оријентир за одређивање удаљености од врха од те тачке. Као и подсетник на то колико опасне и немилосрдне могу бити падине планине.

Али изненада 2014. године, тело зелених Еверест чизама је нестало из мале пећине унутар зоне смрти на планини. Пошто је скоро сваки пењач био упознат са овим популарним лешем унутар зоне смрти, били су забринути шта се десило са телом зелених Еверест чизама.

Међутим, испоставило се да је породица чланова породице Еверест Грин Боотс затражила од планинара да сахране тело на падинама планине. Пошто извлачење тела из зоне смрти на Евересту може бити веома скупо, спасилачке операције почињу од 70,000 америчких долара , као и многе друге породице пењача, породица чланова породице Еверест Грин Боотс такође је затражила сахрану у снегу за њега.

Међутим, његово тело су открили три године касније, 2017. године, пењачи који су се пењали на врх близу мале пећине где је издахнуо. Претходно су планинари сахранили Еверест у зеленим чизмама у снегу близу пећине, а планинари који су открили његово тело 2017. године такође су га покрили снегом у знак поштовања и како би му омогућили да се одмори на снежним падинама.